Detaljna biografija: Branko Miljković
Branko Miljković (1934–1961), u istoriji književnosti poznat pod ponosnim nadimkom "princ poezije", bio je jedan od najtalentovanijih i najuticajnijih srpskih pesnika druge polovine 20. veka. Rođen je u Nišu, gde je proživeo strahote rata koje su ostavile traga na njegovom senzibilitetu. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Njegov uspon u književnom svetu bio je meteorski; već prvom zbirkom pesama privukao je pažnju javnosti, postavši vođa grupe pesnika neosimbolista.
Filozofija smrti i tragični kraj
Miljković je živeo brzo i strastveno, duboko posvećen teoriji i praksi poezije. Za njega poezija nije bila samo umetnost, već ontološko pitanje, potraga za istinom i borba sa ništavilom. Govorio je da pesnik piše da bi pobedio smrt. Njegova čuvena rečenica "Ubi me prejaka reč" postala je tragično proročanstvo. Razočaran u beogradski književni život, ljubavne probleme i pritiske, Branko se krajem 1960. seli u Zagreb, gde radi kao radio urednik. Tamo je, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, pronađen obešen o drvo u Ksaverskoj šumi. Zvanična istraga je saopštila da je u pitanju samoubistvo, ali okolnosti njegove smrti i danas ostaju predmet brojnih spekulacija i teorija zavere. Imao je samo 27 godina.
Književno stvaralaštvo i stil
Miljkovićeva poezija predstavlja savršen spoj filozofije i lirske emocije. Njegov stil odlikuje se hermetičnošću, upotrebom simbola vatre, pepela, ptice i praznine. Njegova remek-dela su zbirke Vatra i ništa (za koju je dobio Oktobarsku nagradu) i Poreklo nade, kao i knjiga patriotske lirike Smrću protiv smrti (koju je napisao sa Blažom Šćepanovićem). Njegova pesma Uzalud je budim, posvećena preminuloj devojci Ruži iz susedstva, ostaje spomenik mladalačke čežnje i bola.
Značaj i nasleđe
Branko Miljković je izvršio ogroman uticaj na savremenu srpsku poeziju; njegovi stihovi se i danas citiraju, analiziraju i inspirišu nove autore. U Nišu se svake godine dodeljuje prestižna pesnička nagrada "Branko Miljković", a u njegovoj rodnoj kući i Narodnom muzeju čuva se njegova vredna legatska zaostavština. Branko ostaje večni simbol mladalačkog genija koji je izgoreo u potrazi za apsolutnom pesničkom istinom.