Detaljna biografija: Stevan Raičković
Stevan Raičković (1928–2007) bio je jedan od najznačajnijih srpskih pesnika druge polovine 20. veka, esejista, prevodilac i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je u Neresnici kod Kučeva. Školovao se u Subotici, Kruševcu, Smederevu i Beogradu, gde je studirao na Filozofskom fakultetu. Radio je kao urednik u izdavačkoj kući "Prosveta" u Beogradu, gde je proveo radni vek uređujući biblioteke poezije i sarađujući sa našim najvećim piscima.
Lirika tišine i samoće
Raičković je stvorio jedinstven pesnički svet zasnovan na tišini, samoći, dijalogu sa prirodom i melanholiji. Njegova poezija je tiha, prefinjena, okrenuta panonskim rekama, šumama i lišću. Raičković je bio majstor sonetne forme; njegova zbirka Kamena uspavanka (1963) postala je klasik srpske književnosti, a naslovni sonet predstavlja primer savršene pesničke harmonije i refleksije o smrti i prolaznosti. Pevao je o reci Tisi, o zrikavcima i o čovekovoj potrebi da pobegne od buke modernog grada.
Književno stvaralaštvo i knjige za decu
Raičković je objavio preko dvadeset knjiga poezije, eseja i proze. Pored poezije za odrasle (zbirke Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto), ostvario je izuzetan doprinos književnosti za decu. Njegove knjige za decu, među kojima se izdvaja poetska proza Veliko dvorište i zbirke pesama (npr. o dečaku Guriju), odlikuju se toplinom i razumevanjem dečijeg sveta. Prevodio je Šekspira i ruske pesnike (Pasternaka).
Značaj, prevodilački rad i nasleđe
Stevan Raičković je dobitnik svih najznačajnijih domaćih priznanja za književnost, uključujući i Zmajevu nagradu, Sedmojulsku nagradu i nagradu "Branko Miljković". Njegovo delo predstavlja vrhunac moderne srpske neoklasične poezije. Njegov rad na prevodu 154 Šekspirova soneta smatra se kongenijalnim prepevom koji je obogatio naš jezik i književnost. Pored toga, njegova zbirka eseja O poeziji i zapisa Jednoruki kralj pokazuju izuzetnu dubinu njegovog intelektualnog rada. Preminuo je u Beogradu 2007. godine, ostavivši iza sebe stihove koji svedoče o večnoj lepoti tišine i duha srpskog jezika. Uvek se vraćao reci i prirodi kao jedinim izvorima istinskog poetskog nadahnuća.