Anđeo čuvar

Volim te, Čuvar, nevidljivi moj Što si uvek sa mnom na zemlji toj. Zato što mi sjajna ti nevesta bi, I što mi oduze tajnu snova svi’. Zato što nasa veza i tajni i noć, I što si mi sestra, nevesta i moć. Zato što dug život imaćemo mi, O, čak – muž i žena što smo ja i ti! I za vernost tvoju, moj okov i spas. I kob naše porodice, što je iznad nas. Zato što ne voliš to što volim ja. O bednim što brinem i što me je stra’. Što se ne slažemo u životu svom. Što hoću, al’ ne smem ubit rukom tom – Da odmazdim mlakoj, mračnoj hulji toj, Što je ponižavao mene i rod moj! Što strpa slobodne u ’apsane tma, Što mom ognju nije verovo da sja. Što mi novcem htede kupit život vas, Pa da mu budem veran kao pas… Zato što sam slab i što je već tu grob, I što mi je svaki predak bio rob. Što dušu mi smrvi ta nežnost uz plač, Što nikad da digne ova ruka mač… Al’ volim te i za… slabost moju svu, I za tvoju snagu i sudbu ti zlu. Što je čelik slio i ognjeva sto – Nikad niko neće rastaviti to! S tobom sam gledao zoru i njen sjaj – S tobom sad i ambis gledam Crni taj. I dvojnu zapovest sudbina nam sli: Slobodne smo duše! Robovi smo zli! Miruj! Odvaži se. Stani. Idi ti. Oganj ili tama – šta l’ pred nama bdi? Ko viče? Ko plače? Kud li će naš let? Zaj’dno, uvek zaj’dno, gremo mi kroz svet!