Muzi

U pesmama tvojim tajnim ima sudbonosna o propasti vest. Ima kletve i u zavetima, a i sreće koju neću svest. Tu i neka snaga mami, vrela, da sam gotov reći dušom svom ko andjele da si ozgo svela, zavoleć’ ih lepotom i snom… I kada se smeješ ubedjenju, tad nad tobom sine i zasja onaj bledi, u purpurnom vrenju, krug koji sam nekad vid’o ja. Zla il’ dobra? – Sva si tu – uludo ne priča o tebi star i mlad. Sva si drugom i Muza i čudo. A meni si – mučenje i ad. Ne znam zašto, sred svanuća svetih, kad ne beše ni snage ni sna, ne propadoh, već Lik tvoj primetih i draž tvoju isko sam sa dna? O, što nismo mi dušmani kivni, i zašto mi dade cvetni raj, te livade, svod zvezdan i divni – i svu kletvu lepote, i sjaj? Lukaviji od severne noći, i jači od ajskih vina svi’, od ljubavi ciganske i moći – beše kraći tvoj zagrljaj zli. Sudbonosna beše neka radost pogaziti zavete i čast, i bezumnom srcu mome sladost – ova Gorka, kao pelen, strast…