Besi

Kolutaju magluštine, Mesec gubi svoju moć, Sneg se vitla sa visine, – Mutno nebo, mutna noć. Saonice stepom klize, Zvonce zvoni cin – cilin, Na tom putu mor’o bi se Užasnuti svaki džin. ”Teraj momče!” – ”Zalud muke; Konj zaspao, kajas krut; Mrzne mi se već i ruka, A ne vidim nigde put. Propašćemo, – zlo je, zlo je, Kucnuo nam je zadnji čas. Pred nama se hale roje, Besi skaču oko nas.” ”Eno jedan zube kesi; Drugi me je pljuno – hu! To su besi, to su besi, Raduju se našem zlu. Sad je jedan trč’o levo, Konje gur’o u prolom, A drugi je okom sevo Nakom vatrom paklenom.” Kolutaju magluštine, Mesec gubi svoju moć, Sneg se vitla sa visine – Mutno nebo. mutna noć. Sad ni mači – jao, jao! Opet zasta zvona zvuk. ”Šta je ono?” – ”Bog bi znao – Neka klada, – il’ je vuk.” Sikću, pište noćne strave, U grud’ma ti hrabrost mre; Konji ržu dižeć’ glave – Kakva j’ ono avet, gle! Lete konji k’o pomamni, K’o da j’ orkan odstrag; Iza onih jela tamni’ Cereka se neki vrag. Iz daljine nešto kulja, Ne znam je li dim il’ sen; A urliče neka rulja Vrteći se u vreten. Čudna huka, čudna buka, Ne znam uzrok, ne znam smer, – Sahranjuju l’ kakvog smuka, Il’ udaje daba kćer! Kolutaju magluštine, Mesec gubi svoju moć, Sneg vitla sa visine – Mutno nebo, mutna noć. Razuzdani besi lete, Raduju se našem zlu, Krici njine pesme klete Kroz srce mi prodiru. Al’ gle, čoveku čovek reče, Drveta toga da se lati, I čovek pođe kad padne veče A s otrovom se zorom vrati. On smrtonosnu smolu nosi, S učmalim lisjem kobnu granu I znoj mu bledo čelo rosi, Kad zadihan u šator banu. Kad gospodaru svome dade Granu sa jedom ovim kobnim, Ko mačem posečen on pade I zaspa snom dubokim, grobnim. A knez u otvor strele spusti I ljuta smola u njih uđe, I srt on s njinog vrha pusti Na susede i zemlje tuđe.