Spomenik

Ne može staza narodna zarasti tuda. Nadvisio je svojom glavom nepokoran i vrh Aleksandrovog stuba. Ne, neću Sav umreti – jer sa lirom punom Preživeći, neće nestati moj prah. I biću slavljen sve dok se na svetu pod lunom Za jednog bar pesnika zna. Za mene će se čuti svuda gde Rus živi, Pomenuće me svaki narod i svak živ, Ponosni unuk Sloven, Finac, sad još divlji Tunguz i Kalmik, stepa div. I dugo ću još biti drag ja svome rodu Jer k dobru samo zove moje lire dah. Jer u surovom veku opevah slobodu I uvek milost ka palom zvah. Božiju volju muzo bez roptanja slušaj, Ne boj se ničeg, ne traži lovor za nas. I hvalu i hulu prihvataj ravnodušno I na glupaka ne traći glas. 1836. (Prevod: Miodrag Sibinović) Exegi monumentum Rukom negrađen spomen sebi sam digo pun časti. Korov na njegovoj stazi nikada neće nići. Više od obeliska u nebo on će se dići I nikad neće pasti. Ja Sav umreti neću. Duša u sveštenoj liri Ostaće večna, preživeće mi prah I slavljen biću dok luna nad zemljom zrake širi I traje pesnika dah. O meni glas će ići po svoj golemoj Rusiji I spominjaće mene na zemlji svaki puk, I Gordi unuk Slovena, Finac i Kalmuk što pušta luk U divlje stepe busiji. I dugo zbog toga biću ljubimac svome rodu, Jer dobra osećanja ja sam buditi znao, U ovo surovo doba proslavljao sam slobodu, Milost za pale zvao. O muzo moja, budi božjoj volji poslušna, Ne boj se potvore, ne traži hvale zbor, Pred hvalom i pred slavom ti budi ravnodušna, S glupakom ne teraj spor. (Prevod: Božidar Kovačević) Aleksandar Sergejevič Puškin