Iznad stene sumorne i sure…

Podiže se mlaz i pada na nju; I točkovi uzvitlane bure Život ovaj strmoglavi žanju… Sevaj, oblače, očima munja: Pljuskom ledenim lij se, Zavitlaj veslo — u gomile kula Koje nad ponorom vise. Bakarna munjo, jekni kao zvono: Strelama ujedaj — ljudožderko mlada! Sažeži moje usne — ozonom! U huci ponora — sve raskomadaj, — Da nakostrešen od svetlosti I zavitlan ko svrdlo u svet, Oprljen provrištim iz svetlosti Usta iskrivljenih: „Svet!“ — Da se, skriven pod otkos — uz huku S vekovima sručim — ko olovni leš sivi Ugljenisanih, sagorelih ruku I lica modrog kao čivit; — Da bih — mučući — tupo Iz pustoši — bikorogi bog — Mogao — u grudi — trupa — Da zabodem — svoj — rog… Prevod: Branko Miljković