Kazališna revija

Prođe doba kad je bila Irma prva moda. Kad si bez automobila, Pješice se hoda Kad je žena umjetnica Još u floru bila, Vuklo je sto konjskih sila Iz automobila . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .* Na menevre se je išlo Preko raznih graba Okružena sjajnom svitom Generalnog štaba. Za nedjelju bjaše onaj Glavni aboniran, Onaj drugi ipak nije Bio šikaniran. Pravedno da se onda Kad se ljubi dvoje, Nađe mjesta i za trećeg, Ljepše je u troje. Dobro je što više imat Muškijeh rivala; Kod rivala ženskih često Zna doć do kravala. Kad se nađu gdje na cesti, Pada vruća ćuška, Vrućoj ćušci odgovara Patetična pljuska. Samo šteta što te ćuške Požalit će obje, Jer će Treščec uzet svakoj Mnogo kruna globe. Rabijatnost ne da samo Našoj Irmi mira, Boksati u rebra zna i Miloglasna Mira! Samo šteta, što intendant, Abdul Hamid, strog je: Ponaša se u teatru Ko da Gospod Bog je. Jedared je kući došo Debeloj po tmici, Pa je prste zamazao Baš na ključanici. Neki glumac (slavni korteš) Upotrijebi tmicu I na vrata Hamidova Metne posjetnicu. Osvete su naše niske, Ovo nije priča: Po mirisu svom se pozna Pleme Drmačića. Dosadan bi naš teatar Bio bez intriga, Po teatru stade vonjat Tako neki Ogrizina, Pisac slavan padom, Dugo se je obmanjivo S intendantskom nadom. Klipove pod noge baco Vojnoviću on je, Pišući da slab je značaj I da pravi konj je. Bijedni Srđan s intendanta Spade na pisara: Na pisara što je neka Sorta od vratara. Freudenreich bje degradiran Ne baš za pisara, Al je dugo igro rolu Pravog konobara. Sad se Karlek uvelike Bavi svakim lovom, Naročito kao lord Grey Rako- i ribolovom. Zlobni vele da zna kupit Rake i da kaže, Da je on ih uhvatio, Ali fama laže. Arnošt opet lakrdijaš, Inače briljira Kao prvi fahman naš za Hvatanje leptira. Vavra ima samo jednu Umjetničku brigu, Jer joj lice u profilu Pokazuje figu. Ljubavnik bi bio dobar Neki mladi Pavić, Mokrom krpom da ga nisu Užgali po glavić. Bojničićev stomak ima Sto pedeset kila, Pa je dika on na bini Prvoga aprila. Mihičićka kano Sarah Bernard dugo cvjeta: Ima joj od dvadesetak Do pedeset ljeta. Još se bolje od nje drži Naša stara Štroci, Mogo bi je mladom držat Mnogi mladi štrici. Teške starosti ne pozna Koji ima dara, Zato gospa Raić nikad Neće biti stara. Borštnikova javno piše Zaveo me Bela Ko da zavest možeš damu Koja nije htjela. Taj naš Borštnik dobro igra, Naglasak mu stranjski, Igra mu je vrlo dobra, Ali jezik kranjski. Novi Fijan nikad neće Biti naš Štefanac, Štrovitverom ne bi bio Da je prefriganac. Ne znam čemu Bacha drže Tu kod kazališta, Već ko poštar nije bio Kažu nam za ništa. Mala Hržić delikatna, Graciozna sva je, Kad je vidiš, zaboravljaš I udata da je. Vušković se svakog ljeta Ranžirati mora, Ko da nije dobro plaćen Ovaj dupin s mora. Grdan trbuh da imade Jastr-Žebski, žene Ne vide, pa kurišu mu Žene. Eh – pa bene! Sasvim hercig u baletu Nekoje su madle, Samo Vojačkova ima Canštoherske vadle. Ali premda čačkalicom Gurman zube trijebi, S nožicama Vojačkove Zúbā čačko ne bih. Albini se pravi da je Prvi kapelmajstor, Mada znamo da je šegrt Zunin, koj je majstor. Ali kod nas avansira Samo nesposobnost, Nikad se ne protežira Značaj i sposobnost. Vojnović sa Suncokretom Fehtat mora zato, Dok se drugim sinekure Dijele obilato. Kod drama je kuća prazna: Vera Violetta! Tek s orfejske hrpe treba Ukus našeg svijeta. Zato dolje taj orfeum Vera Violetta, Operu i dramu dižmo, Dolje opereta! Ako napravimo bilans Našeg kazališta, Naći ćemo tu orfeum, Blagajnu i – ništa. Objavljeno izvan Knjige pjesama (1900-1914) Napisano: 1912. *Tri strofe koje nedostaju (označene točkama) uklonila je cenzura.