Pesnik

On, sam se s konjskim okom poredeći, Koluta, vidi, prepoznaje, gleda, Dijamant rastopljeni će se steći Na lica bara i okrajke leda. U lila dimu dvorištanca rana, Peroni, lišće, brvna, oblačine, Parnjače zvižduk, prskanje bostana, Snebivljiva ruka ispod kožušine. Odzvanja, trešti, škrguće sve jače, Pa odjednom muk – valja da sam Sa zebnjom preko četinara skače Da ne poremeti lak zemni san. A to će biti, da prebraja zrno U klasju praznom – i sve bi se reklo, Prokletu ploču iz Darjala Crnog Da opet grli po sahrani nekoj. I opet vuče Moskva, čežnja ljuta, Praporac smrtni zvoni preko snega. Ko će pred samom kućom da zaluta U snegu dubokom, na kraju svega? Zbog toga što dim sravni s Laokoonom, Grobljanski korov što u pesmu stavi, Zbog toga što svet zasu novim zvonom Prostora novog koji strofom zavi – Njemu je dato detinjstvo bez kraja, Štedrost i oko nebeskih svetila, Sva mu se zemlja u nasledstvo dala, A on je sve podelio sa svima. Ana Ahmatova Prevod: Miodrag Sibinović RUSKI PESNICI