Život – sestra moja

Život — sestra moja — i sad razliveno Ko prolećna kiša razbi se o sve. Al’, gunđajući, ljudi grizu eno, Obazrivo, ko u ovsu zmije te. Stariji imaju razlog za to pravi. Al’ tvoj je, bez sumnje, smešan razlog taj: Što travnjak i oči bura zalilavi I vlažnom rezedom zamiriše kraj. Što u maju, kada i vozni red čiji, Kamšinske pruge, čitaš — a on pravo Izgleda od Svetog pisma ogromniji Makar ga stalno s nova iščitavo. Što — čim salašarke zalazak oblije Dok se guraju po nasipu tamnom — Ja čujem da moja stanica to nije. I sunce, seda, saoseća sa mnom. Ponavlja se, kada treći put zazvoni, Opšte izvinjenje: nije ovde, ne… Mene pod zavesu zaparna noć goni, Dok sa stepenica — stepa zvezdi gre. Trepće se, al’ negde i u san se tope. I fatamorganski moja draga spi. Dok se moje srce ruši niz perone I kroz vagon — stepom rasipa i bdi. Prevod: Stevan Raičković