Pretpev iz jednog malog eposa

Neverni Vuk je Srbiju izdao, Na Kosovu je njezin soko pao, I Srbijanca junačke su noge Sužanstva lance vukle gode mloge. Dušana doba bijaše prekrasno, Sužanjstvo sada njima preužasno, Silna duše dirala je tuga, Al’ niotkude ne viđa se duga, Po vedrom danu, po mračivoj noći Cvijelješe oni bez pomoći. „Ta zašto da nas vrazi tako tlače?“ Ovako oni jednom govoraše, Pa krenuše se potražiti mače, I snažno vrage s njima udaraše. Junačke mišce, a junački rezi, Puščana zrna kao neba snezi, Krvavi boji naokolo svuda — O Bože blagi, ko dobiva tuda?!