Neverna supruga (Žena)

Povedoh je do reke misleći da je devojka, al bila je udata i imala je muža. Bilo je to u noći Svetoga Jaga, i skoro kao po dogovoru. fenjeri su se gasili, svetlaci su počeli da svetle. Iza poslednjih gradskih kuća dotakoh njene grudi snene i one se rascvetaše kao zumbul grane nežne. Slušao sam šuštanje njene uštirkane suknje, kao kada komad svile deset oštrih kama seče. Krošnje drveća bez sjaja postale su veće. Vidik pasa lajao je i daljini iznad reke. I prodjosmo pokraj kupina, trnja i trske zelene. Ispod njene pundje na tlu napravih udubljenje. Ja odvezah svoju mašnu… Ona skide vel sa sebe… Ja opasač sa revolverom… Ona jeleke svilene… Niti smilje nit puževi nemaju tako lepu kožu ni kristali mesečevi takvim sjajem ne trepera… Noge njene bežahu mi kao ribe uplašene, dopola još uvek hladne a otpola sasvim vrele. Jezdio sam te noći cele najlepšom od svih putanja. Jezdio te noći cele, na ždrebici sedefastoj bez dizgina i opreme. Ja ne mogu ponoviti stvari koje ona reče, da budem obazriv nalaži mi i pamet i poštenje. Prljavu od poljubaca i od peska odvedoh je s reke. A na vetar ljiljani su potezali sablje bele. Kao pravi Ciganin vladao sam se celo veče. na kraju sam joj poklonio košaru od svile meke. Ali nisam se u nju zaljubio jer bila je udata a reče da je devojka kad je povedoh do reke.