Sloboda

Pio je vino čitave noći I stalno mislio o njoj: O načinu na koji hoda, govori i voli I priča mu stvari koje liče na istinu Ali nisu, I znao je boju svake Njene haljine I njenih cipela – znao je oblik i krivinu Svake štikle I noge koja je nosi. I opet nije bila tu kad se vratio I opet će doći s tim smradom na sebi I jeste Došla je u tri ujutro Gadna kao svinja što ždere balegu I on izvadi kasapski nož A ona vrisnu I ustuknu ka zidu njihove bedne sobe Još uvek lepa Uprkos zadahu snošaja I on iskapi vino iz čaše. Ta žuta haljina Koju najviše voli A ona ponovo vrisnu I on podiže nož Cimnu kaiš Pokida odeću pred njom I odreza jaja. Poneo ih je u šakama Kao kajsije Bacio ih u šolju I pustio vodu A ona je i dalje vrištala I soba je postala crvena. BOŽE O BOŽE! ŠTA SI UČINIO! A on je sedeo i držao tri peškira Među nogama Ne mareći sada da li je otišla Ili ostala Da li nosi žuto ili zeleno ili Nema ništa na sebi. I držeći se jednom rukom Pružio je drugu I natočio novu čašu vina.