Devojačka molba

Dopusti, majko, kroz prozor svoj da se osmehnem na njega. Sa onolike daljine plave kako su mogle da se jave njegovoj pesmi zvezde jasne? Dopusti, majko, sa praga svog da ga pozdravim rupcem belim. On peva da pogled oka mog dan mu donosi; on peva: pozdravi ruke moje njemu su ponosi. Kako je mogao mesec bled noć da pretvori u prostran dan, da zaleprša svoj rubac beo, zvezdama tkan, u pozdrav njemu? Dopusti, majko, da zoru dočekam u vrtu sa njim. On peva da zajedno ćemo do zvezda se peti; on peva: ili ja njegova, ili mora umreti.