Na buri

Svu večer na pustom bregu neko stoji. Pusti me, majko, da vidim da li je čovek ili bor. Pusti me da vidim ko to svu večer gleda u naš beli, skromni dvor. Pusti me, majko, neće me umoriti hod: breg je blizu nam doma. O, ja osećam da mi je rod taj čovek ili bor što svu večer blizu groma stoji i gleda u naš dvor. Vidiš li, oblak Crn, ogroman, zlokoban brod, nad njim plovi i smrt nosi? O, majko, idi, ti ga bar zovi, neka se skloni u naš dom taj čovek ili bor što svu večer stoji i gleda u naš beli skromni dvor. Na pustom brdu on je sam, kao dete kad ruke skrsti nad bolom nekim prvi put. Pusti me da tanki moji prsti meta budu burama zlim. Pusti me, pusti, dobra majko, tako je potmuo i zao oblak što vitla nad njim.