Nejasna pesma

Hvala ti za ovaj čas bola prepun. Pored mene usamljen cvet bele krune i ulazi tiho u nebo mesec nepun. O, ne treba sklopiti oči suza pune kad mesec izlazi. Sići treba na livade i put, gde tišina leži bistra preko bilja i spava mesečine široki skut, pa zalutati u noći, bez cilja, kao u snovima. Jer važno je samo ono što je večno: meseca i srca uzrok polazni; i, ma koliko bilo protivrečno, voleti treba što su prolazni lepote časovi, što za radošću bol dolazi, što sa zaboravom se ne može boriti. Voleti treba što sve prolazi. O, nikada ništa nemoj zboriti kad mesec izlazi.