Pokošena livada

Livada kraj reke sanja. Zrikavci tužno zriču. Pomrlih trava duše još lebde vrh otkosa što se lagano suše. O, vi ne znate tužnu o smrti trava priču. Zrikavci tužno zriču. Jutros dođoše neki divovi kao hrašće u domovinu trava; i mrtvo pade bezbroj ljupkih šarenih glava; i bezbroj nežnih tela zdenuše u plašće divovi kao hrašće. Svega devojka jedna zlatnog okruglog oka i trepavica beli’ leprša na livadi i ranjenicima deli mirise, osmehe čedne, umesto crvenog soka, devojka zlatnog oka. Sutra opet u zoru doći će divovi ovi, i strašne surove vile zdenuće u sena mnoga mirisne glave mile. Ležaće u jednom grobu toliki milioni. Doći će divovi oni. Tužno zrikavci zriču, čuje se do oblaka; večera celog žale zelen-konjic i svoje lepe viteze pale. Plaču nad grobovima mrtvih, dragih junaka. Čuje se do oblaka.