Polet u visine

Putovanje za koji tren počinje. Sedimo u nevidljive kočije, zavičajni vilinkonjiče; zraci će mi biti vođice i blistave i stostruke. Prelećimo vrhunce i vrzine, prestignimo ptice i zlovetre, opijmo se od lude brzine, prezrev međe i kilometre. Ne tiču nas se brane ni mostovi, ni raskrsnice ni okuke, vođice koje ruke peku. – Bez oproštaja i oporuke zagazimo u neba reku. Još nije sazrelo podne, a stigosmo pred vratnice Gospodnje, pred brave joj i ključaonice, a nema ko da nam otvori. Ali ne boj se, moj konjiče, zastani malo i oslušni kako zriče zrikavac večnosti. Dole duboko su malodušni, prizemni i ravnodušni, zloreki i zlotvori, a mi ćemo nebu kroz prostore ne čekajuć noć ni sutone ni da sunce u ponor utone. Promiču zvezde zlatice, tren za trenutkom proleće, vrnimo se pred večnosti vratnice, sačekajmo da nam se otvore, ma to bilo tek kroz stoleće.