Prolećna pesma

Osećam večeras,dok posmatram laste I pupoljke rane, Kako srce moje polagano raste, Ko vidik u lepe nasmejane dane; Kako s mladim biljem postaje sve veće I lako ko krilo, I kako mu celo jedno nebo sreće I pakao bola ne bi dosta bilo; Kako čezne za svim što bi život mogo Lepog da mu dade, I da mu ničega ne bi bilo mnogo: Tako su velike čežnje mu i nade. Osećam da dosad sve je bilo šala Moga srca vrela, Da još nikom nisam svoju ljubav dala Koliku bih mogla i koliku htela; Da u meni cela nežna plima Reči nerečeni; Da bih srce mogla poklanjati svima, I da opet mnogo ostane ga meni