Proletnje pesme / prolećna pesma

Proleće, danas zvaću te čistotom: još sunce vrelo poljubilo nije oka ti dva; a stidljivo ti lice još se krije, i nekom svežom, nevinom lepotom danas ti sja. Proleće, danas radost ću te zvati: jer za osmehe čelo tvoje vedro jedino zna. Na tvoje čisto, nasmejano nedro danas prljavom nogom ne bih stati želela ja. Već kad bih kako danas leptir bila, pa da visoko u zrak se uznesem, nadvisim sve: da tebi nigde mrlju ne nanesem, da samo senkom svojih tankih krila dodirnem tle. II Osećam večeras, dok posmatram laste i pupoljke rane, kako srce moje polagano raste ko vidik u lepe, nasmejane dane: kako s mladim biljem postaje sve veće i lako ko krilo, i kako mu celo jedno nebo sreće i pakao bola ne bi dosta bilo; kako čezne za svim što bi život mogo lepog da mu dade, i da mu ničega ne bi bilo mnogo: toliko su velike čežnje mu i nade. Osećam da dosad sve je bilo šala moga srca vrela; da još nikom nisam ljubav svoju dala koliku bih mogla i koliku htela; Da ima u meni cela nežna plima reči nerečeni’, da bih srce mogla poklanjati svima i da opet mnogo ostane ga meni.