Savin monolog

Noćas će kroz san roditelja mojih slutnja teška zamahati Crnim ogromnim krilima, i braće moje kroz srca viteška strah će minuti. A ja ću već biti daleko od rodnih sela, na domaku svetogorskih tihih manastira, klečaću već kraj manastirskog praga bela pun molitve i mira. I kad bekstva sinovljeg stignu tužni glasi do vlastele naše i kneževa, rezaće već sveti oci moje vlasi; i duša pod nebom jutarnjim kao ševa biće visoko. A kad mati moja pruži ubogom komad kruha i pomene u molitvi ime izgubljenog čeda, srce će kucati moje ispod svešteničkog ruha i spaziću gde me Hristos pravo u oči gleda. Kucnuo je čas svetog zaveta. Nikad više videti neću mili očinski krov, ni slušati blagog majčinog Saveta, ni s braćom mladom krenuti u lov. Nikad više sa ovih kneževskih trpeza neću čuti zvuk kupa i kondira, i odore svoje carske od zlatnoga veza zauvek skinuću. A kad manastirske prekoračim prage mirne, u osamljenička kad stupim dvorišta i udahnem miris svete smirne, duša moja od života više ništa neće tražiti. Moliću se tada za spas srpskog roda, za roditelja svojih blag i pobožan kraj, i da braća moja kroz život idu svetla hoda, kao anđeli kroz raj.