Naivna pesma

Ako ti se nekad javi da uzletiš, da poletiš, nebom zaparaš jedro krilo, ti uzleti i poleti impresivno i naivno, i ne pitaj šta bi bilo kad bi bilo. Samo spontan budi i učini to iz prve, čemu da se predomišljaš, da oklevaš, da izgovor zlatni smisljaš kad ti možeš, ja to znam, sasvim biti naivan, kad naivan treba biti, pa se dići iznad straha, iznad brava, iznad trava i iznad mamine suknje. I ja tako katkad letim, čim se zbudim, bez računa i bez plana. Zašto i ti ne bi smelo, golim čelom, u nebo plavo strmoglavo, glavom svojom uzavrelom, da namigneš dragom suncu i ne mariš i ne meriš, šta dolazi, šta ti preti: prolepršaš i odletiš. U oblake belo-sive sva podneblja da upiješ, nek’ u tebi jata žive i stvaraju nova neba, nešto plavlja, nešto belja, nek’ iz tebe živost lije u beskrajna povečerja. Samo nemoj čim zagrmi, čim se štušti, neba plava da ispustiš. Samo ako tako živiš, ti ćeš znati s punim pravom: ne pamte se sve te čari i odsjaji ludom glavom, već sve iskre pri tom letu i sva čuda sasvim strasno, u rebra se sva zapletu i tu žive beskonačno. Zato leti, žudi, išti neba iznad mora, nek se desi, neka pukne, jedna, druga, treća, zora, nek’ iz tebe sve iskipi sad i opet i iznova. A kad sve jednom prođe i nešto u tebi udrveni, i nešto u tebi zanemi, znaćeš da si zanos bio, znaćeš da si nebo pio, jednog dana bezobzirno i spontano srce bio, nadahnuto i naivno.