Da L’ još nekom noćas ovo zlato smeta

Ova susnežica nebeskih trešanja? Noć je otvorena na sve strane sveta. Za snove; a mene, znam niko ne sanja. San je bio moj hod, moj korak i senka mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao, prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka koga nikad niko nije zauzdao. Pa neka mi ruku lizne bar taj verni pas meseca što je sa mnom izranjao iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni ove noći niko nije me sanjao. San je bio moj hod, moj korak i senka mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao, prokock’o sam srce k’o konja Zelenka koga nikad niko nije zauzdao… Brojim blede plamičke ponoćnih petlova i isprane kamičke po nebeskom dnu, Ja, što svima otvarah vrata svojih snova ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…