Prkosna pesma

Ja, Rab Božji, Srbin, sa prosedom bradom izjavljujem radovoljno kroz lance i žicu pred svedocima Silom, Mukom i Nepravdom da sam kriv i da priznajem krivicu! Kriv sam što sam neko, a ne niko i netko. Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta idem u pravoslavnu crkvu doduše, poretko i što se krstim ovako s’ tri prsta! Kriv sam što jesam, a treba da nisam. Kriv sam odavno što stojim uspravno i gledam u nebo, umesto u travu. Kriv sam što se drznuh protiv krivde, kriv sam što opet slavim svoju krsnu slavu! Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom, kriv sam što pevam smejem se i psujem (a ponekad i lajem) kriv sam, i priznajem da ne znam što znam, da znam što ne znam. Kriv sam, i da završim sa najvećom krivicom (pre nego što se zacenim od smeha). Kriv sam, tvrdoglavac što sam Pravoslavac i Svetosavac, i što ne verujem u sveti zločin i oproštaj greha! Ako to priznam da sačuvam glavu izgubiću časni krst i krsnu slavu Ako ne priznam Crno mi se piše ceo svet će na moju zemlju da kidiše. Rulje bivših ljudi lopova i golja čopori robota i drugih monstruma kidisaće na moje voćnjake i polja i na moju belu kuću pored druma oko koje, kao najlepše dive cvetaju trešnje, jabuke i šljive. Pa evo, priznajem i to za spas roda. Ja više ne postojim skinite me s’liste ja sam od sad samo vazduh, svetlost i voda tri elementa koja vam koriste, a ovo što pred vama govori i hoda to je ono što vi od mene stvoriste! Moja ružna slika ozverena Lika koju umnožavate u večeri i jutra a to je slika vaše svesti i podsvesti To nisam ja, spolja to ste vi – iznutra! Moj dušmanine sa hiljadu ruku s hiljadu slugu i sluškinja laži ubrao si mi Sunce k’o bulka raži. Moji će potomci piti jed i čemer, a tvoji već piju Gorku medovinu za krvav novac kojim puniš čemer rasprodajući moju djedovinu. Usud će ti ludačku košulju obući i tek tada će se malo razdaniti ili će planeta od sramote pući i sve nas u isti ambis sahraniti! Mnogo ste važne zemljo moja mila Ti i Tvoje sestre istina i pravda čim se na vas digla ovolika sila čim su na vas zinule krivda i nepravda. Rulje bivših ljudi ubica i golja čopori robota i drugih monstruma palacaju na tvoje voćnjake i polja i na moju belu kuću pored druma oko koje, kao najlepše odive cvetaju lepe,jabuke i šljive. Šta će ovde džihadlije krstaši ameri koji Ti čereče sinove i kćeri? Mora da su čule belosvetske bande da imaju zlatna srca pa ih vade da ih presade u sopstvene grudi ne bi li i oni tako bili ljudi. Gospodo tužioci suci i dželati ispisali ste mi svoje zapovesti po zenicama najfinijem staklu. Što teže živim, lakše ću umreti. Zašli ste mnogo u noć poodmaklu ali uzalud ćete linčovati najgostoljubiviji narod na planeti (zbog čega ćete Goreti u paklu) jer ljudsko srce, čudo nad čudima, neće da se primi u vašim grudima! Mi se ne plašimo smrti Crne kuge – već ropskog života i bolesti duge. Smrt je česta pojava međ’ nama Srbima kao što su proleće, leto, jesen, zima i nije strašnija pogotovu danju od suše, poplave, zemljotresa, mraza kad je čovek sretne na svome imanju okađene duše i svetla obraza! Zlonamernici siti i maniti sve mi zabraniste u rođenoj kući al’ ne može mi niko zabraniti da pevam i da se smejem, umirući a to se vama više ne događa ni kad svadbujete ni kad vam se rađa! Poštedite me koca i konopca i razapnite me na vrhu planina kao vaši praoci što su moga praoca Isusa Hrista Nazarećanina. Ja ću da vas gledam a vi zažmurite inače će vam se oči rasprsnuti od sjaja mog lica. Samo požurite! Što me pre razapnete, pre ću vaskrsnuti!!!