Voleo sam devojku iz grada

Ja sam rođen u cveću livada; čuvah stada pokraj reke Gruže al’ zavoleh devojku iz grada sa usnama ko pupoljak ruže. Bele ruke a prsti ko dirke pričahu mi najnežnije bajke. Zalud uzdah iz grudi pastirke, zalud suze moje stare majke. Sin sam plavih šuma i livada; gajih dobre konje i volove. Zbog lepote devojke iz grada zaboravih brda i dolove. Zvao sam je ulicama dugim i venuo ko trava jesenja. Jednog dana spazih je sa drugim zagrljenu u senci kestenja. Šta sad mogu već bol svoj da patim; mladost moju da tužim za celo. Morao sam kući da se vratim svome domu u rođeno selo. I sad opet svoga vranca jašem i u krčmi krčmim svoja stada. Kitim svirce i razbijam čaše i proklinjem devojku iz grada.