Jesen u bašti

Milo cveće moje, u mojoj bašti; što si svenulo sada kad ti sunce, tako, zašti i zalivam te kao da blaga rosa pada? Jesmo milo, ali svelo, s teškim bolom izdišemo, jer se sunce u oblak zaplelo. Spremamo se da odemo! Milo cveće moje, jedini drugari, vaša ljubav jedino me žari. Draga me je ostavila, kraj vas tugu skrivam; kako li ću bez ljubavi san mirisan da snivam? Jesen šara zlatne boje i nameće pruge svoje. Sve će proći, pa i hladna zima, nemoj da te tuga obuzima!