Mali prsti

Maloj deci je dosadno. Protiv dečije dosade izmišljaju se igračke. Jedne igračke su makaze. Makazama se mogu seći: knjige, haljine i prsti. Druga igračka je čekić. Čekicem se mogu kucati: ekseri, zidovi i takođe prsti. Treća igračka su šibice. Šibicama se mogu izgoreti: haljine, prostirke i opet prsti. Deca su mala a prsti su najmanji. Bio tako jednom jedan prst i zvao se Ðura. Imao je mnogo braće. Mnogo, to je sigurno više od šest. Jednom su braca povela Ðuru u fioku. Ðura je išao poslednji i priklještio je nokat. Drugi put su ga vodili u rernu. Da vide da li je vruće. I Ðura se ispekao. Treći put igrali su se iglom. Svi su se izmakli a Ðura se izbo. Ðuro, Ðuro, nisi ti valjda najgori prst? Jeste! Kad treba da se čačka nos – hajde ti, Ðuro. Kad treba u hladnu vodu – guraj Ðuru. A kad treba zamočiti dva prsta u pekmez, onda su to neki drugi prsti, a ne Ðura. Dosadilo Ðuri. Dosta je. Neće više. Tog Ðuru imaju sva deca. To je onaj peti, najmanji. I kod vas sigurno ništa ne radi. Čuči ili sedi. Skupi se, kao da mu je hladno. Nije za rad, ali je za veselje. Uze da svira na klaviru, šegači se i mazi. Neka ga, kad je mali.