Vukova azbuka

G Kao prečaga, kao grana ili greda, G se podiglo Gore, naglo se pod uglom i gleda. D D se kao dugme prišilo za nepce, kao medenjak, pa samo sladi: dudinjo, dinjo, drenjino, dunjo, draga dušo moja… D kao dobar dan, D kao slatki nadev jezika. E E se otvorilo kao izvor pa teče, kao pupoljak pa cveta, kao Sunce pa greje… Kao prepelice čuče u žitu slova male iskre svetlosti. Z Vidiš breze pomisliš na čeze, pamtiš čeze setiš se lepeze tamnog oka prozirne princeze, što ti iza zaborava reze slanom suzom zavičaja veze zlatne tuge i srebrne jeze. M Mamuran miš u memli muzeja merka mrtvog mamuta: Majku mu, milenijumi minuše, mraz među mamutima načini masakr i pomor… Međutim, miš još mrda, mišu su malo i mraz, i mačka, i mišomor. Ć Ć je kao krst, poslednje slovo svakog života i imena. Spomen Petrovića na Petra koji preminu. Spomen Nikolića na Nikolu koji se satre, spomen Tanaskovića na Tanaska koji pade u boju. Š Ala je velika i razna ta Gora Fruška! Tu uvek u šumi ili u Rumi ponešto šušti, i uvek u šikari i šiblju štošta šuška. (A šta ih košta da u Šašincima zapraši i puška?) Teško zecu-Sremcu kad nešto šušne! Da mu je da se negde ćušne! Al’ gde da se ćušne, kad i tu gde se ćušne uvek štogod šušne!