Kad rastasmo se tada

uz muk i suza breme, a bol nam srca Savlada, na vrlo dugo vreme, bled, hladan, obraz ti posta, ko led sam celov tvoj; a meni tek tuga osta kroz ceo život moj. Tog jutra rosu ledenu sred svog osetih čela ko hladnu strepnju jednu što obuze me cela. Ti skrši zavete svoje; sad mnogom pripadaš, znam; kad ime spomenu tvoje i mene samog je sram. O tebi priča svud bruji, za me posmrtno zvono; kroz srce jeza mi struji: što te ljubljaše oni? Ti nikome od tih ljudi ne beše tako znana; bol osta sred mojih grudi i večno živa rana. Mi sastasmo se tajno; sad tajno pamtim, smerno, što srce ti nehajno već presta biti verno. A sretnem li te kada kroz mnoga leta duga, moj pozdrav biće tada Sav pusta, nema, tuga.