Plima

U mladosti, burno doba, život ima svojih zgoda, kako život dalje ide i zgoda se mnogi stide. Razlozi su vrlo bitni nikad nisu delom sitni, kroz život te pozleđuju i Savest ti povređuju. Dugo tako život teče a Savest te ljuto peče, kad je srce bilo mlado i drugo je razigralo. Stvorio se haos večni i jako smo bili srećni. Vreme mnoga dela briše, samo sreću jednom piše. Osetljive duše nose i temom se tom ponose. Što se tuga duže krije srce teže grudi bije, sve slabije ono tuče sve ga više želje muče. Iako je srce staro, ono pamti vreme mlado i nose ga vatre lude da sprženo opet bude. Da l’ zbog slave il’ zbog moći zapaze te mlade oči. Istrošeno srce gnjilo ponovo bi zaigralo, staru ljubav osetilo. Sve u životu što se stekne za trenutak taj protekne, sve mudrosti i sve težnje, pokajanja odricanja, samom sebi obećanja, sve teškoće i nadanja. Sve to ode sve se proda za sramotu starog doba, da li cena odgovara za trenutak lažnog stanja. Uspavana srca teška potkrada se ista greška, bedni život tome vodi da se greška sama zgodi. Sami sebi prkosimo mnogo štete nanosimo, osećanja prevarimo, Savest svoju sramotimo i tugom se pokrijemo. Sramota je ova znana sa Bogom je povezana jer drukčije ne bi znala ne bi teze pobrkala. Kao da je u red stala i zabludu dočekala, opravdanja drugih nema za velika ova dela.