Robovima

Ne ubijajte pseto ni vuka. Nećete skinuti jaram s vrata – nema slobode, dok vam ruka miluje decu, i sestru, i brata. Ne tražite po ulicama mračnim, ritu i blud, što crveni. Eno vam rita na posteljama bračnim, a sram u ljubljenoj ženi. Kad ubijete sina svog prsnuće lanci, i pasti Bog. Jer laže vas najmilije, jer sram je, što pesme slave. za čim vam suza lije i bono klonu glave! U noći za čim tugujete, što kujete u zvezde, što mole crkve svete, i hoće vojske, što jezde. Jer čast veziva ruke, i ponos rađa jauke, i srce tera preko mora u šumu, gde se glođe kora. Slava će doći, kad vas povedu ubice. Kad reč vam bude krv, i plamen. Sunce će vam obasjati lice, kad vidi, da vas se zmije ne plaše, no majke vaše, majke vaše. Robovi ste dok imate suze, čast vaša beše što slobodu uze, a vratit će je mržnja, greh, i kamen.