Gavran

Jednom, usred mračne noći, seđah tužan u samoći San mi oči već sklopio, kad lupkanje začuh ti’o Na vratima moje sobe i kucanje neko tiše. . . „To poseta mora da je” – usne jedva prosloviše. . . Samo to i ništa više. Oh, sećam se vrlo jasno: decembarsko doba kasno. Sa panjeva dogorelih senke i još treperiše. . . Čekam osvit, ali nema zaborava ni melema Bolnom srcu za Lenorom. Nju anđeli uskriliše; Sad po raju s njima šeće. . . al’ ovde je niko neće Videt ni zvat nikad više. I od šuma i pokreta zavesa mi od skerleta Fantastične slutnje jezom svu mi dušu ispuniše – Da bih srcu mira steko – stah ponavljat što sam reko: „Posetilac neki to je na vratima sobe moje, Posetilac kasni to je, pa kucnuo malo tiše”, Samo to i ništa više. Ko ohrabren glasom tijem – ustah tajnu da otkrijem: „Gospodine ili Gospo!”, rekoh, „vaši kucnji biše Nešto tiho, poluglasno, a ja dremljiv ne čuh jasno. . . Oprostite, ja ih začuh tek kada se ponoviše.” I ja priđoh ka vratima da pogledam koga ima: Napolju mrak – ništa više! U noć pustu gledajući – dugo stajah strahujući: Sumnjah, sanjah čudne snove koje smrtni još ne sniše. . . Ali ništa kroz tu tminu ne naruši mir, tišinu, Samo reč „Lenora” ti’o kao da sam ponovio, Pa se i ti ponovljeni glasi mrakom izgubiše, Samo to i ništa više! Ja se vratim i zatvorim, a u duši jadom Gorim, A kucanja, nešto jača, gle, opet se ponoviše. . . „Da, izvesno, nema spora: to se čuje sa prozora. . .” I želje me opet zovu da ispitam tajnu ovu, I odagnam slutnje koje moje srce uzbudiše; To je vetar, ništa više. Tad otvorih prozor sobni, a iz mraka Gavran kobni, Veličanstven, zaleprša, šumno mu se krila sviše. Davnog doba ptica mraka ni pozdrava ne da znaka; Gospodski se samo vinu ka poprsju Paladinu Iznad vrata moje sobe kud ga krila uzvisiše, Slete, stade, ništa više. Čudni izgled ptice Crne bol mi u smeh preobrne, Dostojanstvo i ozbiljnost sa Likom se Crnim sliše. . . Rekoh: „Gle, ostrižen ti si, i plašljivac vidim nisi, Crn glasniče dana ovih, sa obala Plutonovih, Tamo, na tim obalama kako ti se ime piše?” Gavran reče: „Nikad više!” Začudi me ptica stara kako jasno odgovara, (Mada njene čudne reči s pitanjem se ne složiše) Jer baš niko dosad živi nema sreće da doživi: Ko ja sad što gledam kako Crna ptica stoji tako Ko da ona i poprsje u jedan se Lik sališe Sa imenom: Nikad više! Ali Gavran, sedeć tamo, tu reč jednu reče samo, Ko svi snovi duše Crne da se u toj reči zbiše, Nit što reče, nit pomenu, niti jednim perom krenu; No kad šapnuh: sutra veče, ko i snovi moje sreće, I on će me ostaviti ko što me svi ostaviše! Gavran reče: „Nikad više!” Odgovor što ptica dade iznenadi mene sade. Nema sumnje: sva se znanja u toj jednoj reči zbiše. Što je čula ptica stara od nesrećnog gospodara Kog su mračne kobne sile progonile i gonile, Pa od pesme tugovanke samo refren ostaviše, Tužni refren: „Nikad više!” I gledajuć pticu tako – osmehnuh se opet lako A ruke mi ka njoj bliže naslonjaču prisloniše; Na kadivu meku sedoh i vezujuć misli htedoh Saznat: šta ta čudna, zlobna, od starina davnih kobna, Ko znak jada Crna ptica koja i zlim duhom diše, Misli gračuć: „Nikad više!” Razmišljo sam tu sedeći, ništa više ne zboreći. Žarke oči ptice Crne moje srce zapališe. Misli – jedna drugu gone. . . Na uzglavlje glava klone. . . Na uzglavlju od kadive, ljubičaste treperive, Počinuti – tu gde senke nekad žarko treperiše, Ona neće nikad više! I ko ruke serafima – nevidljivim kandilima Da, mašući, ceo vazduh miomirom ispuniše. . . I hod njihov ko da čujem. . . „Ah, jadniče!”, uzvikujem, „Bog te, eto, tim spasava; to je čaša zaborava. Ispij! To će i sećanje na Lenoru da ti zbriše.” Gavran reče: „Nikad više!” „Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače! Bilo da te vražja tajna nosi hrabra i očajna, Pa oluje na ukletu obalu te izbaciše – K domu u kom užas vlada, reci: da li Gileada Ima leka srcu koje snovi sreće ostaviše?” Gavran reče: „Nikad više!” „Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače! Zaklinjem te nebom, Bogom, čije ruke sve stvoriše, Jadnoj duši želju njenu – reci: da l’ ću u Edenu Zagrliti kad Lenoru, koju sad u rajskom horu, Zovu tako i anđeli što je k nebu uskriliše?” Gavran reče: „Nikad više!” „Ptico, ili vraže Crni!”, rekoh, „mraku svom se vrni, Oluji i obalama koje tebe ispiliše! Jer ni perce neću koje da me seća laži tvoje! S poprsja se skidaj toga! Vadi kljun iz srca moga! Lik tvoj nek se iz očiju i sećanja mog izbriše!” Gavran reče: „Nikad više!” I sad iznad vrata moji’ nepomičan Gavran stoji, Na poprsju Paladinom, dok u sobi sve je tiše… Oči su mu – vatra živa ko demona koji sniva A lampa ga osvetljava i na podu ocrtava – Iz te senke treperive, koju zraci osenčiše Neću izić’ nikad više!