Slobodo

Ti di odveć bila blagost majke što klija u zrne, koja se sanja i voli kao sunce, kao zora, kao reka; radost u očima deteta, zar ne; od klice si izrasla i ukorenila se u čoveka. Ti si odveć bila ono iznad, za kojim se čezne, što se traži u oblacima neiscrpnih snova, jer ti, još uvek ne shvataš sebe i još uvek lutaš za nečijim glasom ustreptalog zova. Ti si odveć bila svetlo sunce što rađa se i donosi nam toplinu svog žara, raspevane zore što bude se u glavama tvojih mislilaca i sanjara.