Da mi se ruke olistaju

Izgovaram tvoje ime u noćnoj pomrčini, kada se zvezde spuste da piju na mesečini i kada spavaju grane sa listovima skritim. Tad osetim da tonem u strasti i muzici. Sat suludi što peva časove koji su bili. Izgovaram tvoje ime u ovoj noćnoj tmini, i ime mi se tad tvoje dalje neg ikad čini. Dalje od svih blistavih zvezda, bolnije od blage kiše što kiši. Da li ću da te volim kao i onda? Šta skrivi žalosno srce moje? Kad oblak mre u visini kakav me zanos čeka? Čist, miran da l’ će biti? Da mi se ruke olistaju na sjajnoj mesečini! 10. novembra 1919.