Neverna supruga

I odvedoh je na reku misleći da je devojka, a imala je muža. Bilo je to u noći svetoga Jaga i kao po dogovoru – pogasili su se fenjeri i zapalili svici. Na poslednjem uglu ulice dodirnuh njene zaspale dojke i odjednom mi se otvoriše kao grane zumbula. Njena uštirkana suknja zvonila mi je u ušima kao komadić svile rezan sa deset noževa. Bez svetlosti u svojim krošnjama drveće je poraslo. I horizont pasa lajao daleko od reke. Pošto smo prošli kupine, vrbe i trnje, pod velom njene kose iskopah jamu u vlažnom pesku. Ja skidoh kravatu; ona skide haljinu. Ja otkopčah revolver, ona skide četiri jelečića. Ni smilje ni puževi nemaju put tako finu, ni velika ogledala ne blistaju tim sjajem! Njena su mi bedra bežala iz ruku kao iznenađene ribe pola u ognju a pola hladna. Tu noć sam projurio najlepši put jašući kobilu od sedefa bez uzde i uzengija. Čovek sam i ne dolikuje mi da kažem šta mi je rekla; Savest mi nalaže da budem diskretan. Prljavu od poljubaca i peska odneo sam je na reku. Ljiljani su se mačevali sa vetrom. I ponašao sam se onako kao što dolikuje meni pravom Ciganinu. Poklonih joj kotaricu od žute svile. I ne htedoh da se u nju zaljubim jer je imala muža, a kazala mi je da je devojka kad sam je odveo na reku.