Sonet 18 (Kada sam okrenut prema toj…)

Kada sam okrenut prema toj strani ceo, gde lepo lice ljubljene moje svetli, a u mislima mojim oganj presvetli što žeže me i grize deo po deo, ja, što strepim da srce izdržat neće i vidim skori kraj životne milosti, odlazim ko slepac bez razboritosti, koji ne zna kud ide, al’ ipak kreće. Tako bežim pred smrtnim pogocima tim; al’ nisam dovoljno hitar da me čežnja pusti samog – ko uvek sa mnom će poći. Ćuteći hodim, jer reč’ma očajnim svet bih rasplakao, a moja je težnja da suze svoje isplačem u samoći. Prevod: M. Rodić