Sonet 90 (Rasuta Po vetru zlatna kosa beše…)

Što se u bezbroj slatkih vlasi splela; I ljupka je svetlost bez mere Gorela Očiju onih što sad potamneše; Milosna se boja u licu budila, Ne znam da l’ stvarno, il’ uz varku puku; Kad ljubavnog ognja seme u grudima Nosih, zar je čudo što odjednom buknuh? Njen hod ne beše hod smrtnika svakog, Već anđeoskog duha; reči njene Ne behu kao grla ljudskog zvuk; Duh nadzemaljski, sunce vaseljene Bi ono što videh: i da nije tako, Ne leči ranu to što splasne luk. Prevod: Lj. Simović