Bura

I šiba vale, A vali, s penom besno se propinjući, Gomilaju se, i s hukom valjaju Beli vodeni bregovi, I lađa uspinje se Napornom brzinom, I u čas opet svali se dole U razjapljene Crne bezdani. O, more! Mati lepote iz pene rođene! Pramajko ljubavi! Čuvaj me! Već kruži lešinu njušeći Beli avetasti galeb, I svoj kljun oštri o katarku, I proždrljivost pohotom Gori za srcem, Što peva o slavi kćeri tvoje, I koje, eto, tvoj unuk, vragolan mali, Za igračku je sebi izabrao. No zalud moja molba i vapaj! Moj glas u besnoj gubi se buri, U bojnoj huci vetra. Sve kipi, zviždi, prska i riče, Ko jedna luda kuća glasova! A u sred toga ja razgovetno čujem Zamamne zvuke harfe, Pesmu divljeg čeznuća, Što dušu topi i kida, I ja te glase poznajem. Daleko na stenovitoj obali škotskoj, Gde stari dvorac stremi Svrh mora što o breg bije, Tamo, na visokosvedenom prozoru, Stoji lepa i bolna gospa, Nežnoprozirna i bleda ko mramor; Ona uz harfu svira i peva, A vetar mrsi njene uvojke duge I nosi njenu tamnu pesmu Preko dalekih hučnih valova.