Između noći i jutra

Ćuti, srce moje, jer te Svemir ne čuje. Ćuti, jer eter bremenit plačem i kukanjem neće poneti tvoje pesme i himne. Ćuti, jer noćne siluete ne mare za tvoje radosti, niti će se procesije tame pred tvojim snovima zaustaviti. Ćuti, srce moje, ćuti do jutra, jer ko jutro strpljivo dočekuje, s njime snažan osviće. Ko svetlost želi, njega svetlost ljubi. Ćuti, srce moje, i poslušaj što govorim: U snu videh drozda kako peva pod aktivnog vulkana. Videh ljubičicu kako diže glavu iznad snega. Videh nagu nimfu kako pleše. Duša mi procveta u proleće, plodove dade u leto, a kada jesen dođe, sakupih plodove u srebrne posude i stavih ih na raskršće. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem nastavljali. Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plač i jadikovku pretvoriše, u posudama videh samo jedan plod koji ljudi meni ostaviše. Ja ga uzeh i videh da je nesnošljivo Gorak, kiseo kao zeleno grožđe, pa rekoh svojoj duši: Teško meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u utrobe neprijateljstvo. Šta si, dušo, učinila sa slašću koju si korenjem sisala iz dubine zemlje, šta si učinila sa mirisom koji su tvoje grane upijale iz sunčeve svetlosti? Potom iščupah snažno stablo svoje duše. Iščupah ga zajedno s korenjem iz zemlje iz koje je raslo i iz koje se hranilo. Iščupah ga iz prošlosti i oduzeh mu sećanje na hiljadu proleća i hiljadu jeseni. Zatim posadih stablo svoje duše na drugo mesto. Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam nad njim govoreći: Bdenje nas približava zvezdama. Zalivao sam ga krvlju i suzama govoreći: U krvi ima mirisa i u suzama slasti. A kada dođe proleće, moja duša ponovo procveta i u leto plodove dade. U jesen sakupih zrele plodove u zlatne posude i stavih ih na raskršće. Ljudi su prolazili, sami ili u grupama, ali niko ne pruži ruku da uzme iz mojih posuda. Uzeh i pojedoh jedan plod pa osetih da je sladak poput meda, ukusan kao rajski izvor, prijatan kao vavilonsko vino, mirisan kao dah jasmina. Tada kliknuh: Ljudi ne žele probati blagoslov, niti istinu, jer blagoslov je plod suza, a istina je plod krvi! Zatim sedoh u senku stabla svoje osamljene duše; u polju daleko od staza vremena. Ćuti, srce moje, do jutra. Ćuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima i tvoj dah neće probati. Oslušni, srce moje, i poslušaj što govorim: Misao mi bejaše lađa što posrće na morskim talasima i što je vetrovi nose od obale do obale. Moja misao - lađa bejaše prazna, na njoj samo sedam praznih raznobojnih čaša, jarkih kao dugine boje. Kada me zamori plovidba pučinom, odlučih da se vratim sa praznom mišlju lađom u zavičajnu luku. Tada počeh bojiti lađine bokove bojama žutim kao sunce na zalasku, zelenim kao što je proleće u jeku, plavim kao srce neba i crvenim kao večernje obzorje; na jedrima i pramcu naslikah neobične crteže što oko privlače i srce plene. Kada sam okončao posao i kada je misao - lađa izgledala kao proročka vizija što se kreće između dva beskraja - između mora i neba - uplovih u zavičajnu luku. Ljudi u susret pohrliše, sa poštovanjem i kličući, i u grad me uvedoše udarajući u bubnjeve i duvajući u svirale. Tako postupiše, jer je spoljašnji izgled moje lađe bio blistav, ali niko ne uđe u utrobu misli - lađe. Niko ne upita šta sam njome dovezao iza mora. Niko nije ni znao da sam je praznu vratio u luku. Tada rekoh sebi: Zaveo sam ljude, obmanuo im oči i srca sa sedam obojenih čaša. Godinu dana kasnije, popeh se na misao - lađu i otplovih ponovo. Oplovio sam ostrvo na Istoku, s njih pokupio kantarion, tamjanovo drvo, aloju i sandalovinu i utovario ih na lađu. Oplovio sam ostrvo na Zapadu, s njih poneo zlato, slonovu kost, rubine i smaragde i drugo dragoceno kamenje. Oplovio sam severna ostrva, s njih uzeo svilu, šarena platna i purpur. Oplovio sam južna ostrva, s njih poneo neprobojne oklope, najbolje sablje, čelična koplja i druge vrste oružja. Napunio sam lađu svim zemaljskim dragocenostima i vratio se u zavičajnu luku govoreći: Sada će moj narod slaviti moje zasluge. Uvešće me u grad uz pesmu i muziku, ali sada s razlogom. Kada uplovih u luku, niko mi u susret ne izađe, na ulicama zavičaja niko se za mnom ne osvrnu. Stajao sam na trgovima kazujući ljudima kakva sam im zemaljska blaga i dragocenosti doneo. Gledali su me podsmešljivo i rugajući se, a zatim su se od mene okretali. Vratio sam se u luku tužan i začuđen. Ali, čim sam stupio na lađu, setio sam se nečeg što mi je promaklo dok sam bio zauzet razmišljanjem o cilju putovanja. Tada kliknuh: Morski talasi su isprali boje sa bokova moje lađe pa sada na kostur liči; vetrovi, bure i vruće sunce izbrisali su crteže sa jedara koja sada liče na iznošene, posivele krpe. Sakupio sam dragocenosti i retkosti u nešto nalik na mrtvački kovčeg što pluta po vodi i vratio se svom narodu koji me odbaci, jer njihove oči samo spoljašnjost primećuju. Tada napustih misao - lađu, zaputih se u groblje i sedoh među sveže grobove razmišljajući o njihovim tajnama. Ćuti, srce moje, do jutra. Ćuti, jer silna oluja se podsmeva šapatu tvojih dubina, pećine u dolinama ne odjekuju zvucima s tvojih struna. Ćti, srce moje, do jutra. Jer, onoga ko jutro postojano sačekuje, jutro ga željno sebi na grudi privija. Evo, jutro sviće, srce moje, i sada govori ako si u stanju govoriti. Evo, jutro nas pohodi, srce moje. Da li je noćni mir u tvojim dubinama jošć uvek kao pesma koja jutru u susret hita? Evo, jata golubova i drozdova lete po dolinama. Da li je strahota noći ostavila moć tvojim krilima da i ti poletiš s njima? Evo, pastiri idu ispred svojih stada puštenih iz obora. Da li su ti noćne siluete ostavile snage da pođeš za njima u zelene lugove? Evo, mladići i devojke lagano idu u vinograde. Hoćeš li se prenuti i s njima poći? Ustani, srce moje. Ustani i sa zorom pođi, jer je noć već minula. Strahote noći su nestale sa svojim Crnim snovima. Ustani, srce moje, i glasno zapevaj. Jer, oni koji s jutrom ne pevaju, tami pripadaju.