O noći

O, Noći čežnje, ljubavi i uspomena! Ti, svemoćna Noći, što stojiš između patuljastih oblaka zapada i jutarnjeg svitanja, što oponašaš oštricu straha, što se mesecom ovenčavaš, što se u ruho mira odevaš, što s hiljadu očiju u dubine Života gledaš, što s hiljadu ušiju osluškuješ zvuke Smrti i Ništavila! Ti si tama koja nam nebeska svetla pokazuje, dok je Dan svetlost što nas u zemaljsku tamu gura. Ti si nada koja nam oči otvara pred divotom Beskraja, a Dan je obmana što nas kao slepce vodi svetom normi i ograničenja. Ti si pokoj koji nemušto saopštava tajne živih duša što hode nebeskim visinama, a Dan je buka koja ne da mira dušama onih što se predaju svojim željama i strastima. Ti si pravednik koji svojim snenim krilima izjednačava snove nejakih sa željama moćnika. Ti si samilosnik koji nevidljivim prstima sklapa oči nesrećnika i srca im uznosi u svet manje surov od ovoga sveta. U tvoje plave skute ljubavnici toče svoje dahtanje; na tvoje nevidljive noge, uz kapi rose, samotnici liju suze; na tvoje dlanove što mirišu na doline tuđinci polažu svoje čežnjive uzdahe. Ti si sagovornik ljubavnicima, druželjubiv prema samotnicima, prijatelj. Pod tvojim okriljem bujaju osećaji pesnika, na tvojim plećima uznose se srca proroka, u tvojim vlasima trepere umovi mislilaca. Ti prišaptavaš pesnicima, ti si nadahnuće prorocima i inspiracija misliocima. Kada mi ljudi dosadiše i kada mi se oči zamoriše gledajući lice Danje, zaputih se u daleka polja gde borave senke minulih vremena. Tamo se zaustavih pred jednom tamnom, lelujavom prilikom što na hiljadu nogu ide dolinama, planinama i ravnicama. Tamo sam netremice gledao mračne oči, slušao lepet nevidljivih krila, osećao dodire mira, odvažno stajao pred strahotama tame. Tamo sam tebe video, Noći, kao divnu i zastrašujuću siluetu uspravljenu između zemlje i neba, ogrnutu oblacima, opasanu maglama, podrugljivu prema suncu, prezrivu prema Danu, podsmešljivu prema dečacima što bdiju nad idolima, srditu na kraljeve što snivaju u svili, zagledanu u lica lopova, brižnu nad dečjim posteljama, zaplakanu za osmehom posrnulih žena, nasmejanu zbog plača ljubavnika, u ruci držiš srca velikih ljudi, a nogama gaziš duše neznatnih. Tamo sam te video i ti si mene videla, Noći. Tvoja strahota mi beše roditelj i ja bejah tvoje čedo, kao sanjar; iščezoše svi zastori među nama; s lica nam se strgoše velovi izvesnosti i slutnji; ti mi saopšti svoje tajne i namere, a ja tebi svoje želje i nadanja; potom se tvoja strahota preobrazi u pesmu umilniju od šaputanja cveća; a moje strahovanje postade radost dragocenija od spokoja ptica; ti me k sebi uze i sebi na ramena posadi te mi se uši osposobiše za Čuvenje, usne za Kazivanje, srce za Ljubav kakvu ljudi ne poznaju i za Mržnju drugim ljudima stranu; onda mi ti prstima dotače misao te mi misli potekoše poput hitre, raspevane reke što odnosi svelo raslinje; duh mi svojim usnama poljubi pa mi duh zaigra poput raspaljene iskre što pali sasušeno drveće. Drugovah s tobom, o Noći, sve dok ne postadoh na tebe nalik; uz tebe se privijah sve dok se moje želje s tvojima ne izmešaše; voleh te sve dok se moje biće ne pretvori u tvoje naličje. Zato su u mojoj duši sjajne zvezde koje uveče ljubav rasijava, a ujutro ih ubiru nemiri. Zato mi je u treperavom srcu mesec što hita, čas kroz nebesko oblačje, čas prostranstvom prepunim snova u pohodu. Zato je u mome uvek budnome duhu spokoj što objavljuje tajne zaljubljenih i što odjekuje molitvama dečaka. Oko glave mi čaroban pokrov koji cepaju roptaji samrtnika, a ponovo je sastavljaju pesme onih što ženama ljubavne stihove pevaju. Ja sam poput tebe, Noći. Pred ljudima se uznosim jer se s tobom poistovećujem, a oni se ponose jer se s Danom uznose. Ja sam nalik na te i oboje se, nedužni, okrivljujemo. Ja sam nalik na te snovima, karakterom i ponašanjem. Ja sam nalik na te, makar me jutro i ne ukrašavalo ružičastim zracima. Ja sam nalik na te, makar i ne bio opasan maglama. Ja sam noć raspojasana, svud prisutna, mirna, uzbudljiva; mojoj tami nema početka i mojim dubinama nema kraja; dok se drugi dižu hvatajući se radosti svetlosti, moj se duh priklanja tugama u tami. Ja sam poput tebe, o Noći, i dokle živim moje jutro neće doći.