Sinovi moje majke

Pevao sam vam, ali niste plesali; pred vama sam naricao, a vi niste plakali - hoćete li da pevam i naričem istovremeno? Duše vam se grče od gladi, iako hleba spoznaje ima više od kamenja u dolinama, ali ga ne jedete; srca vam drhte zbog ženi, iako vrela života oko vaših kuća teku poput potoka - zašto onda ne pijete? More ima plimu i oseku, mesec biva mlad i uštap, vreme ima leto i zimu, a istina se ne menja i ne prolazi - zašto onda hoćete unakaziti lice istine? Dozivao sam vas u noćnome miru da vam pokažem lepotu meseca i dostojanstvo zvezda, pa ste preplašeni ustali iz postelja, dograbili sablje i koplja vičući: Gde je neprijatelj da se sa njim borimo? Govorio sam vam da se uspnemo na vrh planine da bih vam pokazao prostranstva sveta, ali ste odbili govoreći: U dubinama ove doline živeli su naši očevi i dedovi, pod njenim okriljem su umrli, u njenim pećinama su sahranjeni - kako onda da je napustimo i da idemo tamo gde oni nisu išli? Govorio sam vam da idemo u ravnice da bih vam pokazao zlatne rudnike i zemljine riznice, ali ste odbili govoreći: U ravnicama se kriju lopovi i hajduci. Govorio sam vam da idemo na obalu gde more dariva svojim dobrima, ali ste odbili govoreći: Huka pučine duše nam zastrašuje i strahota dubina tela nam usmrćuje. Volio sam vas, sinovi moje majke, ali mi je ta ljubav samo štetu nanela, a vama nije koristila. Sada vas mrzim, a mržnja je kao bujica što odnosi samo suvo granje i ruši samo trošne kuće. Saosećao sam, sinovi moje majke, zbog vaše slabosti, a saosećanje još više oslabljuje, umnožava nejake i nikakvu korist životu ne donosi. Sada, dok gledam vašu slabost, duša mi treperi u odvratnosti i preziru. Zbog vašeg poniženja i nesreće sam plakao, lio sam kao kristal bistre suze, ali one ne sapraše vašu prljavštinu, ne odagnaše vam slepilo, ne omekšaše vaša skamenjena srca, već isplakaše tugu moga srca. Sada se smejem vašem bolu, a smeh je poput munje što dolazi pre oluje, nikad kasnije. Šta hoćete od mene, sinovi moje majke? Hoćete li da vam pokažem odraze vaših lica u bazenima mirne vode? Onda dođite da vidite koliko su vam ružna lica! Pogledajte kako vam je strah obelio glave, kao pepeo, kako vam je nesanica ispila oči nalik na Crne jame, kako vam je malodušnost od obraza načinila naborane dronjke, kako vam je smrt poljubila usne požutele kao jesenje lišće. Šta tražite od mene, sinovi moje majke? Šta tražite od života kada vas život svojim čedom više ne smatra? Vaše duše drhte pred sveštenicima, tela vam se tresu pred tiranima i krvnicima, zemlje vam se plaše neprijatelja i osvajača - šta onda očekujete od života pod suncem? Sablje su vam zarđale, kopljima su vršci polomljeni, štitovi vam prašinom prekriveni - zašto onda stojite na bojištu? Vera vam je licemerje, ovaj svet vam je tvrđava, a budući svet vam je samo iluzija - zašto onda živite kada je smrt pokoj nevoljnicima? Život je odlučnost koja prati mladost, ozbiljnost koja ide uz muževnost i mudrost koja sledi starost. Vi ste, sinovi moje majke, rođeni kao nemoćni starci, zatim ste glave pognuli, koža vam se smežurala, izgledate kao deca što se u blatu valjaju i kamenicama gađaju. Ljudski rod je kao kristalna reka što teče raspevana, odnoseći tajne planina u dubine mora. Vi ste, sinovi moje majke, kao odvratna baruština u čijim dubinama gmižu insekti, a na njenim obalama se zmije uvijaju. Duša je kao plavi, Gorući i sveti plamen što sažiže suvo rastinje, što se rasplamsava u olujama i osvetljava lica bogova. Vaše su duše, sinovi moje majke, kao pepeo koji vetrovi po snegu raznose i oluje ga rasipaju po dolinama. Mrzim vas, sinovi moje majke, jer vi prezirete slavu i veličinu. Prezirem vas, jer vi prezirete sami sebe. Ja sam vaš neprijatelj, jer ste vi neprijatelji bogova a da to i ne znate!