Volšebna demonica

Kuda me vodiš, Volšebna Demonice? Dokle ću te slediti na ovom izlokanom putu što se probija između litica, posut trnjem, što nam noge vodi naviše, a duše nam sunovraćuje u dubine? Čvrsto sam se uhvatio tvojih skuta i sledim te kao dete majku, zaboravljajući svoje snove, zagledan u tvoju lepotu, ne videći senke što mi lebde oko glave, privučen nevidljivom snagom u tvome telu. Stani za trenutak da ti vidim lice. Baci pogled na me ne bih li ti u očima video tajne srca, ne bih li ti u crtama lica prozreo tajne duše. Stani za trenutak, Demonice, jer me je zamorilo putovanje i duša mi strepi zbog strahota puta. Zastani, jer smo stigli na raskršće gde se smrt i život grle. Neću poći ni koraka sve dok mojoj duši ne saopštiš namere svoje duše i dok mome srcu ne raskriliš riznice svoga srca. Poslušaj me, Volšebna Demonice! Još juče bejah slobodna ptica što boravi među potocima, što leti u visinama, što stoji na vrhovima grana posmatrajući uveče zamkove i hramove raznobojnih oblaka koje sunce na izlasku gradi, a ruši ih kada zalazi. Osamljen kao misao, putovao sam Zemljom od istoka do zapada, radujući se dobrotama i slastima života, posmatrajući tajne Svemira. Hitao sam poput sna na krilima noći, kroz prozore ulazio u sobe usnulim devicama i poigravao se njihovim osećanjima. Stajao sam uz postelje mladićima i budio im nadanja. Sedeo sam uz postelje starcima i pojašnjavao im vlastita promišljanja. Danas, kada tebe sretoh, Volšebna Demonice, i kada me ti povede, postadoh poput roba što neznano kuda vuče okove; postadoh poput pijanca koji hoće vina što mu volju slama i koji celiva dlan što ga po licu udara. Zastani malo, Volšebnice - evo mi se snaga vratila, popucali su okovi što su mi noge izranjavali, razbila se čaša otrova kojom sam se naslađivao. Što bi htela da učinimo i kojim putem da krenemo? Ponovo sam slobodan i da li bi me htela kao slobodna prijatelja što u sunce netremice gleda i vatru hvata sigurnim rukama? Ponovo sam krilima uzmahnuo i hoćeš li pratiti mladića što kao orao dane provodi u planinama, a noću zaleže u pustinji poput lava? Hoćeš li ljubav čoveka kome je ljubav sagovornik, a ne gospodar? Želiš li strast srca koje silno ljubi, ali se ne podaje, koje plamti, ali se ne topi? Hoćeš li naklonost duše što treperi pred naletom oluje, ali se ne slama; što besni na buri, ali se s mesta ne pomiče? Želiš li me za prijatelja koji se ne da porobiti, niti on koga porobljava? Evo moje ruke - prodrmaj je svojom lepom rukom! Evo moga tela - prigrli ga u meko naručje! Evo mojih usana - celivaj ih dugim i bezglasnim celovima!