M.c.

Ostarićemo, što od godina što burna života, i smirićemo se proti volje; to ne znači da ćemo biti „razočarani“ Bože sačuvaj! — i nositi demonstrativno „časne sedine“, Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj porozora i stišan razgovor; doživljaje će zameniti sećanja, i volićemo malo odviše knjige i slike na kojim drugi neće moći bogzna šta da vide. Ostarićemo, dabome, al’ to je daleko. Sada i još za dugo, volja da se srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo, svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo, tugu kod svojih. I u svemu tome često pomislim, ne bez neke nežnosti sa samim sobom: ostarićemo. T. J. ako nas opet neka ognjena šimera pre vremena ne odnese do đavola. (1922)