Uteha snova

Oni što robuju danju Ni noću ne nalaze sna. Ne seća se ćovek Onoga što bi hteo, Nego kroz jetu ćelija I noć, Tamne makaze škripe I sablasna odela kroje. Od mog života ništa nije moje. Nemir u kome drhtim Jedino je što osta – neki sati tuku! – A sve ostalo posta Tek mala, stara priča O jagnjetu i vuku. Samo kad zora sviće – ko zna procese tela! – Ko neko vrelo piće Što zanosi i krepi, Kratak san poteče, i zanos nerazmljiv: Da su sva čuda i tajne bez imena i znaka, Istine bez svedoka, U meni sačuvane. I još, pokatkad, dok spavam, Dođe dah dalekih mora, Topla ćilima, voća, I raskoši nepoznate. (1916)