Pesma o pragu

U POZNU JESEN Čuj kako jauče vetar kroz puste poljane naše, I guste slojeve magle u vlažni valja dô… Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom; Mutno je nebo svo. Frkće okis’o konjic i žurno u selo grabi, I već pred sobom vidim ubog i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom. – A vetar sumorno zviždi kroz Crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažni valja dô Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom; Mutno je nebo svo! 1889. Vojislav Ilić