Kristel

Često mi se duša smrkne sva, srce mi tegoba tre. No kad sam kod svoje Kristel ja, opet je dobro sve. Vidim je tu sad, onde sad, a ne znam, da pita ko, ni kako mi se, ni gde, ni kad, ni što mi se sviđa to. Ta tamna šeret-oka dva, nad njima veđa gar, spazim li samo, duša mi sva, utrne, plane u žar. Ima l’ tih ljupkih usta gde, okruglih obraza tih? I drugih još oblih stvari, – ne da oka ne skineš s njih! A kad obujmim njezin struk u valsa vihor-snu, pa krug u krug uleće, kroz luk, ko mi je ravan tu! Bude l’ joj toplo, posrne l’ pri tom uljuljkam je odmah ja na svojim grud’ma, u naručju svom Kraljevstvo šta će mi, šta? A kada pogled, odsutan za svet, upije u me, i sva priljubi mi se kao žedni cvet i poljubac dugi mi da, prožme me celog mraz i mrak kroz srž srcu do dna. Tako sam slab i tako jak i blažen i pečelan ja! Tad više i više hteo bih sve, dan mine, ko vetrom dah; pa da me i noću ostave kod nje ne bi me bilo strah. A dobiću je jednom, mnim, i zanos platiti svoj, pa ne svrši l’ se jad moj tim, nek umrem na grud’ma njoj! Prevod: Velimir Živojinović