Vilinski kralj

Ko jaše po noći i vetru kroz do? Otac sa svojim sinom je to; drži dečaka u naručju svom, steže ga čvrsto i greje ga on. – Što lice, moj sine, prestrašen skri? – Oče, zar tamo ne vidiš ti vilinskog kralja? Gle krune, gle skut! – Moj sine, to magla se vije uz put! „Prelepi dečko, hajd’ za mnom sad! U mom je domu sve zlato i sklad; da lepih igara se igramo tu po cveću što se šareni po tlu.“ – Moj oče, moj oče, zar ne čuješ ti: šapće i mami me vilenjak zli! – O smiri se, dete; kroz čestar suv to šumi i huji ponoćni ćuv. „Hodi, o hodi, dečače moj! Da mojih kćeri začuješ poj, da one te dvore po vasceli dan i ljuškaju pesmom i igrom u san.“ – Gle oče, gle njišu se tamo kroz lug vilinskog kralja kćeri u krug! – Ne, sine, to vrba starih je red trepti po njima sjaj mesečev bled. „Ja hoću da ljubav i sreću ti dam; povešću te silom, ne želiš li sam.“ – Hvata me, oče! Zlo mi je, zlo! – Otac se zgrozi kad začu to. Potera otac konja u kas; sinov sve slabiji bio je glas. Kad stigoše domu u osvit siv, dečak već nije bio živ.