Drugo roždestvo na obali

Ponta koja se ne ledi. Zvezda Mudraca nad slavolukom ne bledi. I ne mogu reći da mi nešto fali to što živim bez tebe – nosim svoju glavu. Kao što se vidi sa papira. Postojim; pijem pivo, prljam lišće i gazim travu. Sada u kafani, iz koje smo mi, kao što priliči sretnim trenucima, nečujnim bili izbačeni praskom u budućnost, po hladnoj zimi bežeći na Jug, oštrim nokat i crtam tvoje lice po snegu-mermeru: a u daljini skaču nimfe, podižu na kukove brokat. Šta, bozi – ako ukrštene letvice u prozoru simbolizuju vas – bogove – da li ste spremni da nam skinete okove? Budućnost je počela, i njeno lice je nepodnošljivo: ruši se tema, violinista izlazi, muzika bledi, a more je sve nemirnije, i pogledi. A vetra nema. Ona će, kad-tad, a ne – avaj – mi, plaviti rešetku šetališta i kretaće se uz pokliče „nije ništa“, podižući češalj više glave, tamo gde si ti pila vinsku zalogu, spavala u vrtu, sušila bluzicu, – lomeći stolove, budućim mekušcima spremajući podlogu. Jalta, 1971. (1940-1996)