Ribe zimi

Ribe u zimu žive. Žvaću kiseonik. U moru plivaju, oči sive češući o ledenu koru. Tamo. Ka dubinama. U mora, u virove. Ribe. Pljosnate. Bele. U zimu ribe plove. Da isplivaju bi htele. Bez svetla, po mutnoj crti sunca što negde se ziblje. Ribe plivaju od smrti niz večne puteve riblje. Ribe ne liju suze; kad glavom santu podboči, u hladnoj vodi smrznu se ledene riblje oči. Ćutljive. Ko da se libe. Nemo i − obamrlo. Stihovi o ribama, kao i ribe, Tuda. Gde glubže. Gde more. Pod solncem zimnim i zыbkim. večnыm putem v holodnoй vode merznut holodnыe glaza vsegda molčalivы, ibo oni — bezmolvnы. Brodski: Ne oseća ništa posebno. Čini mi se da je Tomas Man izjavio kada je prešao da živi ovde, u Americi: ‘Nemačka lepa književnost je tamo gde sam ja.’ Toliko.“ (Solomon Volkov: „Razgovori s Josifom Brodskim“)