Savet

I Azijom dok putuješ, noćiš u tuđim kućama, zatim izbama, hamamima, magazama – u kulama brvnatim čija čađava stakla prostor drže na uzdi, bundom se pokrivaj i uvek se trudi da ležiš s glavom u uglu, jer teže je u uglu tome zamahnuti – pritom u mraku – sekirom nad njome otežalom od maločas popitog, i po propisu tebe zaseći nasmrt. U kvadrat krug upisuj. II Boj se široke jagodice, uključno s mesecom, ospičave kože obraza; pretpostavljaj smeđima oči plave, posebno ako put vodi k šumi, guštari tavnoj. Obično, u očima razrez je ono glavno, jer je bolje uvideti, u poslednji trenutak, to da – mada hladniji – providniji je od kaputa, jer led može da pukne, i u pelinu bolje je da koprcaš se nego u laži lepljivoj poput meda. III Svagda izberi izbu u čijem se dvorištu dese pelene. Pajtaj se samo s onima ispod pedeset. Muško te dobi dovoljno saznalo o sudbi je da bi ti pripisalo nešto što sebi je pre, a to nešto je – žena. Krij u ovratnik bunde novce; i u nogavicu pod kolenom, ako budeš lišen prtljaga; al ne u čizmu: nađu! U Aziji, čizme su prve previđene za krađu. IV Miči se sporo: treba li puzati – puzaj, kažu planine, veličanstvene izdaleka, a besmislene iz blizine, ona su forma površine što stoji okomito, i, naizgled horizontalna staza, bršljanu vitom slična, vertikalna je, u biti. Tako je s planinom: stojiš – ležeći, a ležiš – stojeći, dokaz da jedino neovisan si u padu. Tako se Savlada namah strah, vrtoglavica nad ponorom, il ushit u planinama. V Ne odzazivaj se na “Ej, momče!” Ostani gluh i nem. Čak i kad znaš jezik, ne izražavaj se na njem. Trudi se da se ne cepaš na anfas i iz profila; ponekad, lice je prosto – ne moje. I kad pila njihova seče psetu grlo, mrštit se nemoj. Pušeći, gasi cigaru u ispljuvku. A kad se radi o odeći, oblači sivo, boje zemlje; u prvom redu veš, to smanjuje kušnju u njemu da zakopan budeš. VI Zastajuć u pustinji, strelu stvori kamenu da po njoj, naglo prenuvši se, shvatiš u istom trenu u kakvom smeru krenuti. Demoni, kad je tmuša, u pustinji putnika kinje. Onaj što zbor im sluša može da lako zaluta: korak u stranu i – nagrabusi. U pustinji su – kod kuće sablasti, demoni, dusi. Sam ćeš se u to uveriti, peskom škripeć, u dane kad i od tebe jedino će da duša preostane. VII Nikad ništa pouzdano ne zna čovek ni jedan. U vodičeva čvrsta, široka leđa zagledan, misli da u budućnost motriš, i pritome se drži od njega, po mogućnosti, na rastojanju. U srži, život je rastojanje – izmeđ danas i sutra, to jest budućnosti. I ubrzati treba korake svoje tek ako neko juri pozadi stazom tmičnom: ubojica, pljačkaši, prošlost i tome slično. VIII U kiselom zadahu krpa, vonju prešanih balega poštuj ravnodušnost stvari prema pogledu izdaleka. I ti si van dohvata – kad obris ti je izgubljen – binkola, uspomena, žandara ili rublje. Mljaskao u blatu, ili kašljao u prašini, kakva je razlika čim se obreteš u blizini? Čak je još i bolje da čovek sa nožem na tebe kao na stranca misliti ne može IX Duže no drugde na svetu čine se reke Azije, i bogatije aluvijem, što znači – mutnije; kada zagrabiš iz njih u pregršt, ostaje ilo, a koji iz njih piju, zabrinuti su šta se pilo. Nemaj poverenja u odraze. Preplovi na drugu stranu tek splavom koji delo je tvojih ruku. I znaj da na obali, noću, odblesak vatrin, klizeći niz reku, dušmanu će te izdati. X U pismima iz ovih mesta prešuti načisto sve s čim na putu sukobi se. Ali, šušteći listom, pričaj o sebi, o čuvstvima i dr. jerbo tamo pismo će da zadrže. I uopšte, sâmo premeštanje pera celom hartijijom jest i uvećavanje raskida s onima s kojim sesti ni leći više nećeš i, unatoč pismu, koje više susresti nećeš. Zbog čega, svejedno je. XI Kada usamljen stojiš na visoravni pustoj, pod bezdanom kupolom Azije, u čijoj plaveti gustoj pilot il anđeo katkad štirku bi rastapali; kad nehotice uzdrhtiš, ćuteći da si mali, seti se da prostor kome, čini se, ništa nije potrebno, u suštini, snažnu potrebu krije za pogledom sa strane, za merilima praznine. Tek tvoje oči mogu ovu uslugu da učine.